Sreda.

Bio je to jedan od onih ultra teških dana na svim poljima.

Na poslu, sastanak do sastanka, rad sa nadređenima, previše novih informacija, i premalo predaha, da se iste slegnu. Kod kuće – upravo suprotno. Potpuna nezainteresovanost i odsustvo bilo kakve komunikacije.

Sreda.

 

Mrzim sredu, otprilike, od oduvek.

 

Nisam ni tamo ni ovamo. Raspadam se, a ne znam od čega. Ne vidim ni početak ni kraj. Kontam da psiha tu ima veliku ulogu, ali do dana današnjeg, nisam uspela to da prevaziđem. Većini ljudi – ponedeljak je kritičan. Ne ustaje im se. Ne ide im se na posao. Mrze ceo svet. Sreda je moj ponedeljak. Sredom mi ne prilazi ako ne moraš.

 

Da, bila je to još jedna sreda. Sa hiljadu misli kako preživeti dan, kako se pokazati na poslu, kako srediti stvari kući, i kako ulepšati četvrtak varijanti koja nije varijanta, jer zaboga, rođendan mu je, gurala sam kroz nju. Jedva budna. jedva skoncentrisana, sa pitanjem “Zašto komplikujem sebi život dodatno?“, čekala sam da prođe.

 

Ali te srede, 14. oktobra, kad sam se umorna vratila sa sastanka, spremna da se raspadnem, na stolu su me sačekale dve čokoladice.

Zlatko je svraćao i ostavio ti poklončić“, obavestila me je šefica, i sreda više nije bila obična, smorna sreda. Bila je sreda u kojoj sam shvatila da moja varijanta nije samo obična varijanta i da to nikad neće ni biti. Jer, moja varijanta bio je čovek kome je bilo stalo da mi izmami osmeh na lice tokom teškog dana, i da mi podigne energiju nečim slatkim kako bih lakše pregurala isti.

 

I, iako sam već smislila da će za rođendan dobiti svoj kit-kat, kako bi mogao da uzme pauzu – sa mnom, naravno – i par ljubavnih kupona, kako bih mogla da mu ispunim nekoliko želja, te srede znala sam. Biće seksa. I koliko sutra, za njegov rođendan, otići će kući zadovoljan i zadovoljen. Baš kao što sam i ja bila zadovoljna tom sredom.

 

Epilog: jedna čokoladica je stradala. Druga, druga je i dalje na mom stolu, i podseća me na jednu sredu. Jednu tako posebnu sredu…

 

 

Od istog autora:

Leave a Reply