Izgubljeni

lost-driver #malaodskandala #scandalicious

Zar nije čudno kako nas, kad ne želimo, svaka sitnica podseća na osobu do koje nam je stalo, a koja to možda i ne zna? A nekad, ma koliko se upinjali, ne možemo da prizovemo miris, glas, onaj osećaj koji imamo kad se pojavi iza nas?

Izgubila sam se. To što su mi misli divljale, to što su emocije bile nesređene i što u poslednje vreme vrlo često ne znam ko sam, nema veze sa tim. Doslovno sam se izgubila. Lutala sam kao bezglava muva u potrazi za restoranom gde sam trebala da budem u određeno vreme, a gde nisam bila ni sat kasnije. I sve na šta sam mogla da mislim – bio je Zlatko.

Ne tako davno, a opet, čini se kao vekovima daleko, tražili smo dobro mesto za ljubljenje. Kad idemo s posla i nemamo vremena da se vidimo – da možemo da stanemo na 3min i ulepšamo jedno drugom dan. Ljubljenje na poslu nije uvek bilo izvodljivo, mada smo koristili svaki trenutak da se dohvatimo. Jutarnje štipkanje za guzu i poljubac za “dobro jutro” bilo je nešto bez čega više nisam mogla da zamislim dan. Ljubljenje u liftu, toaletu, tokom poslepodnevne kafe u kuhinji, bili su bonus. Najveći bonus od svih bilo je – ljubljenje nakon posla. Koliko sam samo puta sačekala da svi izađu iz te kancelarije, i umesto kući, odlazila kod Zlatka. Navukli bi smo zavese i ljubili se, ljubili, ljubili. Ti ukradeni poljupci bili su nežni, nežniji od svih koje sam ikad iskusila. Oboje smo bili svesni da kancelarija nije mesto za strasne poljupce – ti su ostajali za brzinske sastanke u kolima – te smo ove koristili da ispunimo svoju potrebu za dnevnom dozom pažnje koju smo oboje znali da kući nećemo dobiti.

Ipak, bili smo svesni da nam treba “naše” mesto za ljubljenje za sve one malo energičnije, mnogo intimnije i svakako – dosta bezobraznije poljupce u odnosu na bilo koje od onih na poslu (dobro, dobro, izuzeću one koji su vodili do žestoke predigre i još žešćeg seksa, ti su ipak posebna kategorija). Zlatko je, kao i puno puta do tad kad je trebalo prelomiti – preuzeo stvar u svoje ruke i krenuli smo u namensku vožnju. Bio je vešt vozač i iskreno, obožavala sam biti na mestu njegovog suvozača. Iako nenavikao na nežnosti tokom vožnje, brzo je shvatio prednosti i prepustio mi se. Nimalo suptilno upoznavala sam ga sa svojim kolenom, a on je sam pronalazio put do unutrašnje strane mojih butina. Volela sam njegove ravno odsečene nokte – ostavljali su trag kuda god su prolazili i kad god sam znala da će me on voziti kući, što je bivalo sve češće i češće, bez obzira na godišnje doba bila sam u haljinicama kako bih maksimalno uživala u njegovim dodirima.

Taj dan, gubili smo se po uličicama, tražeći savršeno mesto. I kad god smo skrenuli u “uličicu u koju niko ne zalazi”, ona bi bila prepuna. Nije mi bilo bitno to što kružimo, želela sam biti sa njim. Baš tako izgubljena, daleko od svih. Njegova ruka koja me miluje bila mi je dovoljna. On, u svoj svojoj savršenoj nesavršenosti, takođe. “Vrlo si neiskusan s obzirom da ti nisam prva“, zezala sam ga dok se durio zbog svih tih ljudi koji su onemogućavali misiju preplitanja naših jezika i prstiju koji su pojačavali stisak sa mojima. Znala sam da je imao neku pre mene, pa me nije bilo previše briga za iVanu i njegov brak. Ne, nije mi ništa menjala činjenica da je ta neka bila iz drugog grada i da su se viđali svega par puta godišnje. “Da nisam ja, bila bi neka druga“, govorila sam sebi, iako ni sama nisam verovala u to. “Ljubavnica je ljubavnica i samo ljubavnica“, moj mozak je pokušavao da me drži na distanci. Ali ništa od toga nije palilo. Par puta godišnje i svaki dan po 8h, a onda i malo duže… bilo je drugačije. Mnogo drugačije. Bili smo kolege. Bili smo prijatelji. Poveravali smo se jedno drugom. Zajedno rešavali probleme na poslu, moralne dileme i haos u glavama koje su nam kući pravili naši partneri. Znala sam da je drugačije, jednako kao što sam znala da Zlatko i dalje nije svestan da je drugačije. A prepleteni prsti trebali su mu reći da je drugačije.

Taj dan, posle više od sat vremena lutanja, ljubili smo se tako izgubljeni na nekom parkingu, ne osvrćući se na one koji prolaze. A par dana kasnije, Zlatko mi je otkrio da je našao savršeno mesto na putu kući, sa minijaturnim skretanjem sa puta.

I iako smo to novopronađeno mesto zaista učinili našim mnogo mnogo puta, ipak mi sve one uličice izmame osmeh na lice svaki put kad idem kod majstora za auto – kojeg mi je, naravno, Zlatko preporučio. One su bile početak naše priče i ma koliko Zlatko govorio “ne spominji, ne mogu da verujem da smo toliko lutali. Odakle su se svi ti ljudi samo stvarali?” meni je prijalo da budem izgubljena sa njim.

Jer sam znala, kada se zaista nađemo… da će to biti vatromet satkan od apsolutno svega.

 

 

Od istog autora:

Leave a Reply