Ludilo u najavi

take off wedding ring #malaodskandala #scandalicious

Znaš, stvarno je počeo da mi se dopada“, objašnjavala sam Biljani, pokušavajući da se opravdam za toliku količinu ljubljenja i seksa koju sam imala u poslednje vreme. Nije mi ni na kraj pameti bilo da će me ona osuditi, bolje od svih shvatala je moju poziciju, samo, osećala sam se kao da meni treba opravdanje zbog svega u šta sam se tako neplanirano uplela.

Neću da završiš kao ja“, rekla mi je. “A podsećate me na nas dvoje“.

Čudno je kako, kad jednom prelomiš i naglas izgovoriš reč ljubavnica, ona počne da klizi sa tvojih usana kao da si rekao “Dobar dan, kako ste?“. Nekim ljudima, jednako su strašne obe stvari, pa se i ne potresam previše oko toga. Ono što me jeste potresalo je činjenica da se, žargonski rečeno, primam žestoko na Zlatka, jer to nije bilo u planu. Pa zato sam ga dođavola i odabrala. Nisam trebala da se nosim sa posledicama, nisam smela da se nosim sa posledicama i samim tim – Zlatko je bio bezbedan izbor. Kako sam uopšte došla do toga da se primam na njega?

Sa druge strane, njega nisam mogla da dokučim.

Iako smo se u startu dogovorili da ćemo emocije ostaviti po strani, i biti klasična kres varijanta, nije se ponašao u skladu sa tim. Ljubio me je. Oh, kako me je samo ljubio. I grlio. Svaki put kad bi mi prišao, i kad bih osetila njegovu ruku na obrazu, i njegove usne kako miluju moje, topila bih se. A on bi nastavljao da me draži svojim dahom, i nežnim grebanjem brade linijom mog vrata, sve do ramena.

Zbog njega, prestala sam da nosim svoj crveni karmin. Svi su me zagledali. Svi su se čudili. Ipak, draže mi je bilo da osećam Zlatkove usne na sebi nego da izigravam vamp ženu. Bila sam vamp i bez karmina. A uz njegove usne, mogla sam da budem i beznadežni romantik u isto vreme.

I nezaštićena. Ogoljena. Samo svoja.

Jer uz svaki taj poljubac, išao je i samo sekund dugačak zagrljaj. Ko bi rekao da je sekund toliko bitan da vam promeni svet, da izokrene svest, da izoštri čula i da vam potpuno promeni raspoloženje?

Dođavola“, opsovala sam po ko zna koji put. “Reci mi da se samo primam na strast. Na nežnost. Na brdo pažnje koju mi pruža, a koju do sad nisam imala. Reci mi da sam luda. I još bitnije, reci mi da se ne zaljubljujem u čoveka koji me jebe u muškom wc-u“, molila sam Biljanu, namerno banalizujući naš odnos kako bih ga srozala što više.

Ipak, ona se nije dala omesti. “Draga, gotova si. A nije ni on daleko, veruj mom instinktu. Sledeće što će da uradi, je da skine burmu. Veruj mi.”

Ne budali“, poklopila sam je. “Da li si ti uopšte normalna? Kako tačno misliš da TO opravda iVani?“, pitala sam je, u tom trenutku postavši bolno svesna da jesam se zaljubila. Ta burma parala mi je oči svaki put dok mi je kuvao kafu, i ostavljala trag izdaje na mom telu svaki put kad bi me zalepio za zid kako bih se još jače pripila uz njega.

Veruj mi“, jednostavno je rekla, i želela sam da joj verujem, a čudo se tih dana izgleda baš dosađivalo. Jer, već sledeće jutro, samo par dana nakon što smo našu vezu koja nije bila veza podigli na novi nivo, sa domalog prsta na desnoj ruci, nije se sijalo više ništa.

Prateći mog zapanjeni pogled, Magdalena je uočila razliku. “Opa mače, rekla bih da se neko oslobodio svojih okova i spreman je da ide dalje“, šapnula mi je dok nam je Zlatko kuvao jutarnju kafu. Smušeno sam klimnula glavom dok mi je srce htelo iskočiti iz grudi. “Prestani se zavaravati. Ko zna šta je u pitanju. Već sutra će ponovo da ti para kožu“, ponavljala sam sebi, nevoljno shvatajući da ne planiram da prekinem svoj odnos sa njim.

Ipak, poslala sam Biljani poruku.

Neće je više nikad ni vratiti, videćeš“, napisala mi je. “Ma šta rekao, ma šta uradio, hej – skinuo je burmu. Baš sad, kad je počeo to nešto sa tobom. Ne ranije. Ne kasnije. Nego sad. Može da priča šta hoće, dela govore više od reči“.

Nisam joj verovala, priznajem. I očekivala sam, svaki put kad ga ugledam, da vidim odsjaj na njegovom prstu. Da budem iskrena, do dana današnjeg, a prošlo je tu više od godine, nisam ga videla. Ne kad je bio sa mnom. Ne kad smo ugovarali susrete. Nisam je videla ni kada smo, igrom sudbine, slučajno naletali jedno na drugo u gradu. A ni onda, kada sam namerno nailazila na njega. Ne, nije je nikad vratio, zaista. Znam, jer sam je tražila pogledom. Znam, jer me je uhvatio par puta kako je tražim pogledom. I nikad, baš nikad, nije rekao ni reč o tome. Samo bi me, kad god bi me uhvatio da, u toj svojoj nesigurnosti virim ka njegovim rukama, čvrsto zagrlio. I poljubio u kosu.

I tada, tada ta burma više i nije bila bitna. Ništa više nije bilo bitno sem nas. Mada sam, istini za volju, izuzetno uživala u činjenici – da je nema.

Od istog autora:

Leave a Reply