“Ona druga”

cheating #scandalicious #malaodskandala

Buni me činjenica da okružena sam jakim i samosvesnim ženama. Da sve znamo šta želimo. Da sve znamo čemu težimo. A opet, da je većina onih koje poznajem, bila, jeste ili razmatra vezu u kojoj je “ona druga”.

Da li se zavaravamo da će se sutra nešto promeniti ili prosto toliko vapimo za malo pažnje da nam je nebitno od koga je dobijamo, sve dok je dobijamo? I šta se desi kada nam i to postane premalo?

 

Svakom svojom porom, želela sam Zlatka. I svaki put kada bi mi poslao “I, kad se ljubimo?“, a ja se pravila da mi je svejedno jedva čekajući da napiše “hoćeš odmah?” želela sam ga još više. Srećom po mene, ja nisam bila obična druga. Ja sam bila ona sa kojom je započinjao i delio dan. Ipak, odlazak na posao, zajednički doručak i jutarnja kafa, s vremena na vreme ručak, ali svakako obavezna pauza, i ljubljenje uz seks kad god je postojao i sekund prilike, nisu mi bili dovoljni. Ne kad sam znala da ne postoji krevet u koji bi smo se ušuškali i mazili, ne kad mi je trebalo da budemo onaj običan, dosadni par.

Ali, gde ima volje, ima i dogovora. A neke stvari ipak moraju da se kažu naglas, umesto da puštamo partnera da nagađa šta nam je. Uostalom, tu grešku, već smo napravili u svojim brakovima koji su nas i doveli tu gde jesmo. iVana, baš kao i Dragan, nije umela da komunicira. Umela je da se duri. Da ćuti. I da se bolno smara, ako je bilo verovati Zlatku. Ali da komunicira, nije znala.

I zato sam se, baš tad, kad sam shvatila da počinje da paniči da će nas neko ipak provaliti jer smo stalno zajedno, setila kako je jednom prilikom rekao: “Zar je tako teško reći “dobro jutro”? Zar je tako teško reći i da si umoran i da si smoren i da ti treba da iskuliraš? Zar je tako teško komunicirati sa osobom sa kojom deliš život – o običnim, svakodnevnim stvarima?” I razumela sam ga. Razumela jer sam kući imala istog takvog, i pitala sam se ista pitanja. Ono što sam se dodatno zapitala, a on verovatno, kao tipični muškarac nije, da li smo se jedno drugom našli na putu baš zato da bi smo shvatili da život ne mora biti ono što imamo kod kuće. Da se nekad ljudi prosto počnu kretati u različitim pravcima. I da nam, nakon nekog izvesnog vremena, ma koliko partner na početku izgledao kao pravi (mada, realno, da ikad misliš da je pravi, ne bi ga varao od samog starta, no šta znam, drugačiji smo svi), s vremenom, “pravi” postanu neki drugi ljudi. Zapitala sam se da li je on moj “pravi”, ili makar karta ka mom pravom pravom…

I onda smo, kao dvoje zrelih, odraslih ljudi, popričali. Otvoreno i iskreno… o svemu.

I kao rezultat toga, počeli smo da se viđamo više. Kvalitetnije. U jednom stanu. Kutku, samo za nas dvoje.

Možda se zato nikad nisam ni osećala kao “ona druga”. Jer nisam to ni bila.

 

Note: Razgovor u posebnom postu. Jer nam se tako može 😉

Od istog autora:

Share This:

www.pdf24.org    Send article as PDF   

Leave a Reply

Or