“Honey, I’m home!”

Bio je to jedan od onih dana kada sam jedva čekala da padne veče i da se nađem u Zlatkovom zagrljaju.

Naravno, kako to obično biva, što više žuriš to više kasniš, te su se predavanja na koja sam išla – otegla. Dodatna pitanja, objašnjenja i bus kog nema… a ja spremna da se opustim uz čoveka do kojeg mi je stalo – postajem sve nervoznija iz minuta u minut. Da opuštanje bude potpunije valjda…

Čekajući prevoz milion puta sam se zapitala zašto sama ne vozim. Ipak, taj osećaj kada me on doveze kući i kad se ljubimo u mraku, sakriveni od svih, njegovo “Briši” koje promrmlja između poljubaca i blagi stisak mog kolena nije moglo ništa da mi zameni. Bio je nežan. Bio je pažljiv. Bio je sjajan. I bio je moj.

Penjem se stepenicama uzbuđena što ću ga videti. Leptirići divljaju u mom stomaku i dah mi se ubrzava, ne samo zbog stepenica koje vode ravno na peti sprat, nego i zbog činjenice da sam sa svakim korakom sve bliže i bliže objektu moje požude. Kako se približavam vratima, usporavam. Udišem duboko i smirujem lupanje svog srca. Ono što osećam u grudima, neopisivo je. Dolazim u stan koji delim sa čovekom kog volim svakom svojom porom. I iskreno se nadam da je tu.

Ubacujem ključ u bravu, blago razočarana što nisam naišla na otpor. “Gde je? Gde je? Gde je?” bubnja u mojoj glavi i čini mi se da sam spremna da se raspadnem ako ga ne nađem unutra. Zastajem da proverim telefon. Nemam ništa i sad se već plašim da uđem. Ipak, skupljam hrabrost i otvaram vrata.

Zlatko je samo u vešu, na krevetu, i lenjo jede smoki. Podiže pogled, smeši se i sa mojih usana potpuno nesvesno prelazi “Honey, I’m home!” iste sekunde shvatajući da je to baš ono što želim – da mu se svako veče posle dugog i napornog dana, vraćam. Njemu, nama, kući. Njegovo lice obliva osmeh, veći nego ikad i on ustaje da me privuče u zagrljaj. “Ludice, kako ti je to samo palo na pamet. Divna si“, čujem ga kako izgovara dok mi ljubi kosu i ispuštam uzdah olakšanja naslanjajući se svakim milimetrom tela na njega. Tu je i moj je…

“Nije bitno šta će biti sutra. Šta će biti posle. Sad je tu i sad je moj. Ništa drugo nije važno”, odjekuje u moj glavi i ja osećam kako se mojim telom razliva onaj osećaj miline i prepuštanja koji postaje jači svakog trenutka.

“Jesi li me poželeo?”, mrmljam gurajući ga ka ivici kreveta dok moje usne traže njegove.

Očekujem da jeste. Seksualno je nezasit, u najboljim je godinama i znam da ga baš ja pokrećem. Na takvo pitanje ne očekujem da budem iznenađena odgovorom. Ipak, jesam iznenađena jer me privija u zagrljaj i smiruje uzavrele poljupce na nežne i lagane. “Nedostajalo mi je da se mazim sa tobom. Da te grlim. Ne mora uvek da bude seksa”, govori i moje telo se opušta kraj njegovog. Prija mi. Znam da će do kraja večeri doći do toga da ga osetim u celosti, ali sad mi prija da se ušuškam u njegovom zagrljaju i da ne razmišljam.

Ležim na boku, sa njegovim telom koje je pripijeno uz moje od nazad. Njegove ruke obavijene su oko mene i osećam se božanstveno. Iako pričamo o tome kako smo proveli dan nakon što smo se rastali, šapućemo. Njegov dah na ivici mog uha uzbuđuje me i ja počinjem da se meškoljim. Lagano počinjem da mešam kukovima osećajući kako se i njegova želja za mnom budi.

“Znaš li da se nikad nismo seksali ovako? Sa strane?”, pitam dok osećam njegove usne na vratu. “I nećemo”, izgovara bez previše objašnjenja. Naravno, taj odgovor me ne zadovoljava. Ja volim seks sa strane. Čita to u mojim očima i sa nelagodom odgovara: “Dosta mi je toga. Kod kuće, mislim. Uvek isto. Uvek sa strane. Uvek tiho. Uvek deca, uvek izgovori”.

Da, u pravu je. Nećemo se seksati sa strane. “Biću uvek glasna”, obećavam mu, a on se smeši i nastavlja da me ljubi, unoseći se ceo u svaki poljubac. Jer sam mu savršena, baš takva kakva jesam. I jer me baš takvu želi samo za sebe.

 

Od istog autora:

Leave a Reply