8mi mart

Man choosing bouquet of fresh flowers in grocery store

Sa Zlatkom nije bilo neke velike razlike u datumima. Svaki dan je bio dan žena ako ćemo iskreno. Pa dobro, možda ne dan njegove žene, ali… dan za ljubavnicu svakako jeste.

Nisam tačno znala zašto je to tako. Sećam se da je, još dok smo bili samo kolege i dok sam ja sa koleginicama babrala po nekim ultra skupocenim torbicama koje – istini za volju nisu ličile ni na šta – na zezanje kako će Lazić to garant kupiti svojoj ženi pošto se na ženama ne štedi, a jedini je oženjen – odbrusio da joj odavno već ne kupuje ništa niti da planira da počne, i to takvim tonom da je u kancelariji nastao muk.  Generalno nisam pobornik da se poklonima izražava ljubav, ali drčno odbijanje kupovine poklona mi je, čak i kao koleginici i prijateljici prosto bilo – previše. Mislim da smo svi kolektivno pomislili: “Kakav kreten!” i iskulirali ga.

Istina je da, ma koliko imali stav o nečemu, taj isti stav promenljiv je u odnosu na situaciju. A njihovu situaciju niko od nas nije znao.

Zato me, priznajem javno, vrlo začudilo kad shvatila sam kako nežan i pažljiv Zlatko može da bude prema jednoj ženi. A kako sam ta žena bila ja… konačno su mi bile poznate sve činjenice.

Do momenta tog famoznog dana žena, Zlatko i ja smo se viđali već skoro pola godine, te nije bilo potrebe ni da pomislim da svojim postupcima pokušava da me osvoji. Osvojio me mnogo puta do tad. Imali smo iza sebe novogodišnje praznike, njegov zimski odmor, moj rođendan koji smo slavili tri dana – u večernjoj varijanti zvanoj “doček”, u poslovnoj – na dan rođendana, i u celodnevnoj – jer je “radna subota” bila na snazi. A osmi mart bio je tek par dana kasnije… I proslavili smo ga praveći se da ne postoji. Iskreno, naša viđanja bila su toliko dobro organizovana da sam se zaista osećala kao da je svaki dan moj i nisu mi bile potrebni nikakvi dodatni znaci naklonosti. A i protivnik sam cveća isključivo na taj dan, znao je to. Zato je plan bio jednostavan – videti se sedmog i devetog u naših par grešnih kvadrata, a osmi se čačkati ispod stola na doručku i ručku koji je tih dana postao jedan od naših rituala.

Priznaću vam da me je osmog, dok me je Zlatko vozio kući, i dok mu je ruka kao i obično počivala na mom golom kolenu, grizla savest koju nisam ni znala da imam. Ceo dan mi se smeškao, štipkao me, krao mi poljupce i ulivao samopouzdanje jer sam baš to veče trebala da počnem da radim dodatni posao i drmala me je trema. Značilo mi je baš puno. Jako puno. I znala sam koliko je teško kada to nemaš kući, jer da, ja sam bila jedna od tih žena. Valjda zato sam, progutala knedlu i rekla: “Kupi cveće… Nemoj otići kući bez ičega”. Pogledao me je i odmahnuo glavom. “Ne razumeš ti to. Ne kupujem ga već godinama”, rekao je i onda sam čula priču o nikad dovoljno dobrim poklonima, izbegavanju pažnje i sličnim momentima koji prate brakove koji se drže samo zbog drugih. A činilo mi se da nijedno od njih dvoje nije toga bilo svesno.

“Poslušaj me. Sad kad odeš da kupiš cveće učiteljici, kupi i njoj”, rekla sam, a moje srce raspadalo se na sitne delove. Možda sam i ja želela da dobijem cveće kući… Onako, “bez povoda”, jer ne, nisam želela da budem u braku koji postoji zbog drugih. A to nisam želela ni njemu…

Par sati kasnije, B mi je održala lekciju. “Nemoj da budeš ja dođavola!”, vikala je. “Ja sam ta koja je brinula o ženinom rođendanu, dečijim poklonima… Prestani! I to odmah!” i znala sam da je u pravu. Volela sam ga. Nisam želela da je odobrovolji i samo sam se nadala da me ipak nije poslušao. A jeste…

Bilo je teško zadržati reakciju u sebi dok je Zlatko, zanemarujući osobu sa kojom razgovara – a bila sam to ja, o da, bila sam to ja – dramio o nezahvalnosti svoje žene i ne pohvaliti naglas žensku intuiciju koja je iVanu ipak naterala da ga iskulira. “Jeste, poslušao sam te. Pomislio sam kako si u pravu. I kako bi stvari među nama mogle da postanu makar normalne”, rekao je. “Kupio sam cveće, a ona, ona je bila nezainteresovana. Totalno nezainteresovana! Znaš li kako je loš osećaj kada pokušaš da pojebeš sopstvenu ženu, a ona je sa svakim tvojim dodirom sve suvlja i suvlja! Kunem ti se, što mi je prst dublje ulazio u njenu pičku, ona je bila sve suvlja!”, vrištao je, a ja sam se pitala šta mi sve to treba i da li je uopšte svestan sa kim razgovara. A onda sam se zapitala kako očekuje da ja nakon tog razgovora budem dovoljno vlažna…

“Kunem ti se da se ona nikad u svom životu nije potrudila oko bilo čega. Sve je dobila na tacni!”, slušala sam, upijala i razmišljala koliko se nas dve razlikujemo iako su nam se roditelji, bar po njegovoj priči, ponašali isto. I ne, nisam htela da mu kažem to već sam ga pustila da i dalje okrivljuje njih umesto sebe. Ili nju. A onda sam ga prekinula. “Dušo, ovo stvarno nisu priče koje jedna ljubavnica treba da sluša”, rekla sam mu i on se trgao. “Izvini”, jednostavno je rekao i uzeli smo par minuta predaha kako bi svarili rečeno.

Poslala sam B poruku, izbacila svoje misli “na papir” i zanemarila rečeno. Mene je grlio. Mene je ljubio. Meni je šaputao na jastuku. Realno, ni ja ne bih mogla da se napalim ako znam da jebe drugu. I da, trebalo mi je vremena da nađem opet onu ljubav s početka u sebi i da reagujem na njegov dodir jer potreslo me je ono što sam čula. Ali nisam dozvolila da on to primeti. Nisam smela da dozvolim. Ne ako sam planirala da ga zadržim. A jesam…

 

 

Od istog autora:

Share This:

www.pdf24.org    Send article as PDF   

Leave a Reply

Or