Moj diiivan dan

kitchen-love

“Meni je diiiiivan daaan”, rekla sam ulazeći u kuhinju i pozdravljajući ga nezaobilaznim štipkanjem za guzu jer je, gle čuda, on je već bio tu i kuvao našu jutarnju kafu. “Čestitaj mi!”

“Zar nisam još sinoć?”, nasmejao se.

“Mmmm nedovoljno”, promrmljala sam i njegove usne su se gladno spustile na moje. Uzvratila sam mu još gladnije, pojačavajući strast među nama kao da se nismo nezasito predavali jedno drugom pre manje od 8h.

Bio je februar mesec, ali to me nije sprečilo da budem u haljinici i salonkama. Ne. Koristila sam maksimalno činjenicu da dolazila sam na posao autom i da sam se istim vraćala, te su moja izdanja više ličila na prolećna nego na zimska. Samim tim, uvek sam mu bila na raspolaganju – njemu i samo njemu. Bio je svestan toga te sam vrlo brzo na svojim leđima osetila hladnoću pločica, dok su se moje grudi ubrzano podizale i spuštale zarobljene težinom njegovih. “Ne ovde”, promrmljao je između poljubaca. “Videće nas neko… Ostavi kafu i vidimo se na starom mestu za par minuta”, čula sam dok je izlazio, ostavljajući me uzdrhtalu i spremnu na sve.

Ravno trinaest minuta bilo nam je potrebno da izludimo jedno drugo toliko da prestanemo biti svesni gde se nalazimo po ko zna koji put. Trinaest minuta za divlju igru jezika, grube dodire i razorno spajanje naših tela. Trinaest minuta od kojih je već prvi doveo do toga da se moje telo grči pod njegovim veštim prstima, i dvanaest u kojima sam svršavala u naletima. Ova igra nije gubila na intenzitetu. Naprotiv. Svaki put postajala je sve strastvenija i žustrija. A danas, na moj rođendan, dobijala je i na težini jer je prvi put ovde bila potpuno nezaštićena.

Par sati kasnije, moj mozak je pokušavao da ignoriše činjenicu da mirišem na seks u prepunoj kancelariji. Ignorisanje je bilo bezuspešno isključivo zbog činjenice da sam imala osećaj da svi gledaju u mom pravcu, a da mi se mešavina naših sokova i od juče i od danas, sliva niz butine. Zdrav razum govorio mi je da grešim, unutrašnji nemir da sam u pravu, te su se u meni za prevlast borile dve Kaline… Satima.

 

Vreme za ručak donelo je proslavu među kolegama. Kao deo mog tima, Zlatko je bio jedan od zvanica. Priznajem, teško mi je padalo gledati ga ispod oka i praviti se fina i nevina kad bila sam kriva… Oh, kako sam samo bila kriva… Kriva za dodir kolenom ispod stola, za zagrljaj i poljubac dok mi je predavao neočekivan poklon – kesu punu čokoladica, da zamaže drugima oči, za pobednički osmeh koji sam imala kada mi je šapnuo da imaćemo tu radnu subotu odmah sutra… I da ću još jednom imati priliku da uživam u njemu kao rođendanskom poklonu.

Da, bila sam kriva.

Ali se ni trenutka nisam osećala krivom dok mi je Snežana, sa strane, suptilno skretala pažnju da izbrišem taj blesavi osmeh sa lica koji se poklapao sa kezom koji je on nosio od uva do uva… inače će svi skontati šta taj kez zaista znači.

 

Ne, apsolutno me nije bilo briga.

Jer ono što sam osećala u tom trenutku, bilo je bitnije od svih posledica koje život može da nosi…

Od istog autora:

Share This:

www.pdf24.org    Send article as PDF   

Leave a Reply

Or