Šetnja

couple-kissing

To veče, iako još nije bilo proleće, bilo je idealno za šetnju. I Zlatko i ja smo nekad tokom večeri do našeg stana došetali, te nam je nakon maženja i razuzdanog seksa vrlo prijalo da prozujimo.

Po prvi put osećala sam se kao da se ne krijemo. Da, bila je skoro ponoć i na ulicama nije bilo nikoga, ali taj osećaj potpune opuštenosti i razbibrige koji nas je okruživao potpuno me je razoružao. Iako smo se u ne malom broju situacija kretali zajedno, makar od automobila do posla i nazad, nikad nisam osećala taj oblak zajedništva kao tu noć. A noć je bila savršena za ljubav. Pun mesec obasjavao je mirne ulice i pod kožu uvlačio miris proleća koji se mešao sa mirisima greha koji smo nosili svuda sa sobom. Naš smeh, baš kao i mi sami, prkosno je dominirao tišinom i privlačio pažnju slučajnih prolaznika. Iako smo se motali po našem kraju, samo jedna osoba procedila je “Zdravo”, i to ne meni nego Zlatku. On je pak, moj zabrinuti pogled propratio sa rečima: “Ma opušteno, samo komšija” i mi smo nastavili da se cerekamo kao blesavi tinejdžeri dok me je, prolazeći pored svoje zgrade, vodio ka mojoj.

“Možda bi bilo u redu da me ostaviš ovde”, rekla sam kad smo stigli na trgić nedaleko od mog stana. Do zgrade me je delio samo mračni prolaz, ali znala sam da će Zlatko kavaljerski sačekati da prođem kroz isti pre nego što se okrene i vrati malo niže niz put, kući.

“Kako god kažeš”, promrmljao je, i pre nego što sam postala svesna bilo čega, u tom istom mračnom prolazu bila sam zalepljena za zid i osećala Zlatkove ruke kako šaraju po meni dok je jezikom rastvarao moje usne. Obožavala sam tog čoveka – ako ništa drugo, ono zbog činjenice da mu nikad nije bilo dosta mene. Bio je gladan mog tela, moje nežnosti, ali ono za čim je zaista vapio bilo je razumevanje, pažnja i razgovori. Kako smo taj deo pokrivali na poslu, van posla dominirala je potreba za dodirima i činilo se kao da se ista, ma koliko se ljubili i uživali jedno u drugom – nikad neće ugasiti.

“Beži”, čula sam ga dok se nevoljno odmicao od mene i sa osmehom sam popravila haljinu, primakla mu se kako bih otela još jedan poljubac sa njegovih usana i šapnula “Do ujutru”. Da,  sa svakim korakom i dalje sam osećala njegov pogled na sebi i ponovo sam, iako tek zadovoljena, želela da ga imam. A on je, kao pravi džentlmen, ispratio moje vrckanje do samog kraja puta, a onda se –  samo on zna kako – vratio u njen krevet.

“Dobar ti je kolega, zgodan. Samo, čuvaj se”, čula sam iza sebe dok sam ujutru izlazila iz zgrade, sva napirlitana i srećna što ću ga uskoro ugledati kako mi kuva kafu, slađu naravno, jer je potpuno nesvesno, jutro nakon seksa u kafu uvek stavljao za mrvu šećera više. Mojim telom je prošla jeza. “Koji? Puno ih je”, naterala sam se da se osmehnem iako mi nije bilo do toga. “Znam da znaš o čemu pričam. Videla sam vas sinoć, ali opusti se, tvoja tajna je sigurna. Samo, čuvaj se, nisi mu prva. Znam. Moj mali ide sa njegovom klinkom u razred”, rekla je, a ja sam se i dalje pravila blesava.  “Da, mali je ovo grad. Dosta mojih kolega ima sitnu decu”, procedila sam nadajući se da će razgovor stati. Ali nije. Iako je moja tajna “bila sigurna”, čula sam u detalje i ko nas je prethodnu noć video kako se šetamo, ko je shvatio da smo to mi u mraku i da se ljubimo i sa kojom se sve mamom i kad kolega pogledavao u obdaništu, zabavištu i na vanškolskim aktivnostima.

Neću reći da mi je bilo svejedno. Ali da, osećala sam se posebno, znala sam da jesam posebna, i zato sam, baš kao i svako jutro, prišla mu i zagrlila ga sa leđa, štipkajući ga usput za guzu kao da nikad ništa nisam čula.  Nije bilo ni mesto ni vreme da počnem da sumnjam u svoju ulogu u njegovom životu. Jer uz sve promenljive, ja sam definitivno bila – konstanta.

Od istog autora:

Share This:

PDF Printer    Send article as PDF   

Leave a Reply

Or