Upoznavanje (2)

“B, daj mi svoj auto”, zamolila sam, a onda samo njoj šapnula: “Možda mi je u našem stanu ostao…” jer sam znala da je ovo jedna od mušterija koja ima malo dete u istom razredu u kojem je i Zlatkovo.

Ono što nisam znala je, da je ta ista mama, one sekunde kad sam ja izašla i tako panično sela u auto, rekla B: “Jel to ostavila kod Zlatka telefon? Mogla sam joj ja dati broj…”, a zatim, na Biljaninu podignutu obrvu prosto izgovorila ono o čemu se ja ni sekunde nisam nadala: “Ma daj, pa svi znamo. Jebote upravo su se ljubili tu napolju. Sve mame samo o tome pričaju”…

I dok su njih dve razgovarale o nama dvoma, ja sam sam krizirala u autu.

Zamislite sad mene, tako nervoznu i neurotičnu. Petak je veče. Izgubila sam telefon. I jedino čega se sećam da sam ga imala kada sam sa ljubavnikom krenula u naš stan. Ne znam mu broj. Ne znam da li je telefon u stanu ili u autu. Ne znam kako da dođem do Zlatka i pitam ga. Ne znam kako da ga nađem i obavestim ga. Jedino znam da nemam objašnjenje za svoj telefon ako ga Ona nađe u autu, niti imam objašnjenje gde mi je telefon kad dođem svojoj kući. A vikend je… Ludilo u glavi. Haos u mislima. Ali ipak poštujem saobraćaj i stajem na pešačkom prelazu nešto niže od Biljaninog salona.

Da smo u filmu, sada bi u pozadini išla neka horor muzika. I onog momenta kada pešaka ispratim pogledom, gledaoci bi mogli da vide moju zapanjenu facu i čuju vrisak koji ni ne pokušavam da sputam. Tu, na apoteci u komšiluku, istoj onoj gde svojevremeno sam Zlatku i meni kupovala kondome dok smo ih još koristili, gde sam bila skoro svakodnevni posetilac i gde sam gledala tu curu koja mi se smeši sa plakata skoro pri svakoj poseti – a kojoj se nikada nisam ni trudila da pročitam ime, da… na toj istoj apoteci je sada samo njeno ime privlačilo moju pažnju. iVana. Zlatkova iVana.

Auto se kreće, a ja čini mi se nisam ni svesna toga. Preturam informacije po glavi. Znam da radi u apoteci. Znam da je nezadovoljna poslom. Znam da se žali na mušterije. Da li sam je ja srela? Jesam. Znam da jesam. Zašto kreten nikad nije rekao da radi tu u komšiluku? Jebote, koliko sam samo kondoma kupila za radnu subotu… Sećam se da je apotekarka komentarisala. Da smo se složile da treba da kupim ultra tanke. Da bolje osetimo jedno drugo, dok se ne upoznamo dovoljno i skinemo ih potpuno. Sećam se, smejale smo se. Da li je to bila ona? Moj problem sa pamćenjem ljudi upravo je eskalirao. Zašto jebeno ne pamtim ljude?? I zašto mi nije jebeno skrenuo pažnju da je ona tu? Bitno da me je pitao da joj budem tutor kad je htela da promeni profesiju, jer šta da radi, spomenuo me je pa… da se izvadi valjda. Mada, iz ove perspektive, verovatno je samo lud. Jel on meni OZBILJNO nije rekao da ona radi u komšiluku? Jel on uopšte svestan da ja tu kupim čak i žvaku koju imam da kupim drugde, samo zato jer mi je usput? I jel realno da ja ne gledam imena? Mada ono… za mene je ona bila nevažna. Sećam se baš tad kad je Zlatko hteo da je pretvori u mene, profesionalno makar, da smo pričali o tihim patnjama u kojima je ona kao sjajan student bila ne tako sjajna prodavačica te je to činilo tako nezadovoljnom i nesrećnom i da je osećala da joj je vreme za promenu potpuno nesvesna da sa bilo kojim poslom možeš biti srećan ako znaš da uživaš u malim stvarima… A ta devojka, žena, silueta, za mene je bila samo senka. Neko ko je tu da mi trenutno pomogne. Bez lika. Bez oblika. Bez boje. Duh.

Čini mi se tek trenutak kasnije, razbacivala sam stvari po stanu i očajavala. Telefon mi definitivno nije bio tamo. I postojala je samo jedna stvar koju sam mogla da uradim…

Na putu do salona, stala sam sa sva četiri žmigavca. Udahnula duboko i u nadi da ću samo kupiti žvake jer ću apotekarku videti kraičkom oka – ušla unutra. Đavola. Nije bilo ni najmanje šanse da se ovo odradi lako, ne. Te sam, tresući se kao prut, prišla pultu pogleda uprtog u pod. Nešto nadrkano, bez imalo ženstvenosti mi se obratilo. Kosa skupljena u rep, šminke bez, osmeha i pristojnosti jednako bez. Ipak, pločica je pokazivala da se radi o devojci sa plakata. Ovog puta obratila sam pažnju na ime. “Nema šanse da je ovo bila cura koja mi je prodala kondome”, pomislila sam i odahnula.

A zatim sam, dva sata kasnije, kada sam ušetala kod B u salon, na pitanje: “Jebote gde si do sad, uplašila sam se”, prosto bacila kutiju šumećeg aspirina na sto i rekla: “Išla sam kod Zlatka. I ne, ne brini. Našla sam telefon. iVana? iVana radi. Jebote, radi ovde kod nas u komšiluku. Moraš ići da je vidiš!”

Od istog autora:

Leave a Reply