Zabrinute

U poslednje vreme, moje prijateljice su zabrinute za mene. Čini im se kako stojim u mestu i kako me Zlatko ne prolazi. I ne prolazi me, priznajem.

Nije to ni do Zlatka više. Mene u stvari ne prolazi ona želja da imam jedan tako kompletan odnos koji sam imala sa njim.

Realno, teško mi je da poverujem da sam tek u svojim tridesetima uspela da se pronađem u zreloj vezi, i to u vezi koja je bila sve samo ne normalna veza. Iako ličila je…

 

Ne, ne morate da brinete. Oporavljam se. Znam da sutra, čak i da između Zlatka i mene bude sve u redu, ne može to da bude ono što je bilo. Nikad više nećemo istovremeno biti komšije, kolege, prijatelji i ljubavnici. Čak i da dođemo ponovo u fazu da se budimo zajedno i da se ujutru štipkamo u autu… teško da ćemo imati one naše jutarnje kafe, ukradene poljupce i dodirivanja ispod stola za vreme doručka. Ali da… Želim vezu u kojoj neću morati da kažem da ne umem da skinem celofan sa slamčice čokoladnog mleka i nekog ko će mi seckati palačinke na komadiće, dajući mi one sa više krema. Želim da znam da mogu da se oslonim na nekog onako kako sam mogla da se oslonim na njega i da mi taj neko šapne da biće sve u redu iako nisam ni pitala… a osećala sam.

Ne, ne morate da brinete. Izlazim, sređujem se, nosim štikle i ponovo sam vrckava i koketna – baš kao i nekad kada mi je govorio kako voli da ide iza mene i gleda kako se glave pomaljaju i kolege me prate pogledom, jer to znači da me je dobro odabrao.

I da, opet dobijam onu pažnju koja mi je jedno vreme falila. Možda nemam jednako veliki sjaj u očima, ali taj sjaj – opet se nazire. Opet sam ona ista Kalina koja može da pokori svet, i ne samo može – ona koja pokorava svet, svakim svojim korakom.

Znam, brinete se da me blog drži i dalje u toj priči i da patim. Ne patim.

Blog me podseća na ono što sam imala i na ono što planiram da imam. U istom obliku, ili bolje od toga. Nikada više neću biti ona stara koja se zadovoljava mrvicama i blog mi je samo podsetnik kojim putem da krenem i koje kriterijume da primenjujem. Zlatko je bio štošta prema drugima – i bezobrazan i ljigav, i mutivoda i samoživa stoka… ali prema meni je uvek bio divan. I to je ono što nikad neću zaboraviti.

 

Ne, ne zanima me kakav je bio prema njoj. Zašto bi? Da, pitala sam se milion puta da li bi isti bio i prema meni, ali i od toga sam odustala. Da je baba bila žaba, svašta bi se desilo… Ovako… Prosto kuliram. I zanemarujem, jer nije vredno moje pažnje.

Da li je ona to zaslužila? To ne znamo ni vi, ni ja, niti iko treći. Niti je bitno zaista. Jer to je ono što je između njih dvoje i život na koji ona pristaje. Znamo svi dobro da ja ne bih.

Da li sam ja zaslužila da ona reaguje nakon “onog” mog posta? Verovatno jesam i znam da brinete i oko toga. Nemojte. Velika sam ja devojčica. Na bilo koju njenu reakciju koja bi mene dovela u neprijatnu situaciju – materijalni dokazi osvanuli bi po bilbordima širom našeg lepog grada. I ćućorenja na radiju… da ima šta da sluša ujutru dok vozi. I onako je taj moj post bio reakcija na nju… i njenu igru. Sve je već dogovoreno i sređeno, nisam se prepustila slučaju. Ne kad je ona u pitanju…

Tako da, ne plašite se za mene. Čak i da dobijem odnos pun ljubavi i poštovanja koji želim, i da se isti pretvori u ono što npr njih dvoje nazivaju brakom – ne bih se zadržala tu. Učinila bih sve da do te tačke ne dođe, ali ako bi došlo – bilo zbog moje nepažnje ili njegovog bezobrazluka… ne bih ostala.

Pa znamo se valjda – ja nikad neću biti jedna od onih koja će umirati u sebi i biti u lošoj vezi jer je to “ispravno” 😉

 

Od istog autora:

Leave a Reply