strah

Srećna porodica

Zamislite ironiju… U popodnevnoj šetnji jedna potpuno slobodna žena, iliti ja, ruku pod ruku sa jedinim čovekom sa kojim sam razmenjivala nežnosti otkako Zlatko i ja nismo zajedno za zvanične kanale, dok nam u susret ide srećna porodica sačinjena od vrlo oženjenog Njega i gle čuda, iVane – njegove žene koja nije jedina sa kojom je on razmenjivao nežnosti otkako nije zajedno sa mnom, za iste zvanične kanale.

nikad

Dan kada je Kale pristala na roze

Sa jednom devojčicom u krilu i drugom u stolici pored, ali sa glavom naslonjenom na moje rame, užasnuto sam razmišljala kako ću podneti predugački nokat ultra roze boje sa ogromnom trodimenzionalnom ružom, ali sam se smeškala. Duša mi se smeškala. Imala sam kraj sebe dva anđela koja su me prihvatala i koja su mi verovala i samo to je bilo bitno. Taj nokat, koliko god da je odudarao od mene same, bio je dokaz moje privrženosti njima i njihove meni.

promene

Promene

Otkud ti?“, pitala sam, a on je slegnuo ramenima i šapnuo mi kako nije mogao da me ostavi samu. Ne sad.

B je preuzela na sebe da zabavi klinke, a nas dvoje smo sedeli i ćutali dok je moja glava bila naslonjena na njegovo rame, a on me nežno mazio po kolenu, preko butine, dužinom ruke, i nazad. Nije me bilo briga što sedimo “u izlogu”, što nas deca vide… Ništa. Bila sam sebična i krala sam svaku sekundu koju je bio spreman da mi pruži. Jer da, od tog dana, krala sam. Bila sam slobodna i sama za razliku od njega i krala sam. Krala, bez griže savesti. Jer on mi je pružao, nudio, davao. A ja sam uzimala.

Samo” uzimala…

Trenutak odluke

Zlatko i ja smo nekako postigli prećutan dogovor da je četvrtak veče “naše veče” i šta god se dešavalo, imali smo ga samo za nas. Drugi dani bili su[…]

prelomnica

Prelomnica

– “Ne mogu danas, čuvam decu. iVana radi”, rekao je, slegnuo tužno ramenima i ja sam ga zagrlila. Osetila sam kako polako počinje da se raspada, a dan je tek počinjao. Morala sam da uradim nešto. Bio mi je previše bitan da bih dozvolila da ostatak dana provede neraspoložen i nesrećan.

“Dovedi ih na picu? Mi ćemo se slučajno zateći tamo. Osim ako ti nije frka da se ja srećem sa klinkama”, predložila sam i točkići u njegovoj glavi počeli su da rade.

“Ok, može. To je dobar plan. Svakako moram da spremam ručak, zašto onda prosto ne bih doveo klinke, nisam odavno”. Sve ostalo je u tom trenu bilo prećutno dogovoreno i ostalo je samo da se realizuje . “Hvala ti”, rekao je i njegove usne sa ukusom jutarnje kafe zaposele su moje.