Pazi šta želiš!

– “I, jel ideš?”, pitala me je Snežana.

“Iskreno, ne znam. Ne mogu da se odlučim”, rekla sam joj i zaista tako i mislila.

Bez obzira na moj trenutni emotivni status, nešto me je vuklo da ga vidim. Sa druge strane, taj isti emotivni status govorio mi je da bih trebala da ga iskuliram. Istini za volju, iako su svi bili sigurni da ću iste sekunde pristati jer zaboga, ako pišem blog – i dalje sam u toj priči, ja nisam znala šta ću uraditi. Tako da sam prosto zurila u tu poruku, i ta poruka zurila je u mene. Biti ili ne biti…

rucak

Bila je to sasvim obična poruka priznaćete. Ipak, njena mirnoća me je plašila. Poziv takođe. Za mene je ta priča… tamo gde joj je mesto – u knjizi u povoju. Bila je to predobra priča da bi ostala neispričana. A opet… šta znam… možda sam sad zaista preterala pa je flipnuo i prosto će da mi zabrani da nastavim i povući će dozvolu koju mi je dao još davno, u oktobru, kada smo pričali o ovome… Udahnula sam duboko i poslala svoj odgovor. Nadala sam se da će poljubac ublažiti moje reči i da će shvatiti da sam i posle svega to ista ona ja koja ga nikad nije lagala i da ćemo o svemu moći civilizovano popričati.

rucak2

Dolazio je u miru. Ako ništa drugo, dolazio je u miru…

Bilo bi preterano reći da sam razmišljala o tome nakon što je dogovor pao. Previše toga mi se dešavalo tih dana i na sreću ili nesreću, ovo mi je bila poslednja briga na pameti. Ipak, dašak nervoze se uvukao u moje kosti nekad oko podne, kada sam potpuno premorena ušla u kancelariju. “Pitam se jel mogu da odustanem”, pomislila sam tik pre nego što mi je telefon zazvonio. Prekasno… trenutak istine me je čekao tu iza ćoška, a ja nisam stigla ni da pošteno razmislim o njemu.

“Šta bude – biće”, poručila sam sebi i hrabro zakoračila u naš restoran.

Već me je čekao. Hrana je izgledala odlično, a njegov osmeh mi je govorio da nije bilo prostora za brigu. Sela sam kraj njega i moje telo se, kao po naredbi, zalepilo za njegovo. Mislim da nijedno od nas dvoje u tom trenutku nije shvatilo koliko smo zaista blizu. Bio nam je to potpuno prirodan položaj, i kao takav nije nam prouzrokovao baš nikakvu nelagodu. “Hej, pa nema nikog više od naših konobara”, prokomentarisao je i uz smeh i prisećanje na vremena kada smo bili redovni gosti smo dovršili naš ručak, brljajući po istom tanjiru baš kao i nekad. Da, priznajem, nedostajao mi je takav. Nedostajao mi je nasmejan i blesav, on, baš takav, sa svim svojim čudnim navikama. Nedostajalo mi je da ga gledam kako potpuno nesvesno salvetom briše ivicu tanjira, a onda prasne u smeh shvatajući koliko je to zaista besmisleno. I nedostajalo mi je da me zagrli. A skoro da sam zaboravila kako grli…

“Lepo mirišeš”, šapnula sam mu, zarobljena u čvrstom zagrljaju. Da, bio je tu, bio je blizu, i sada sam sa sigurnošću mogla reći da iVana čita sve ovo. Nasmejala sam se od srca, i ne, nisam mu rekla zašto.

Pustila sam ga da uživa u mirisu mog parfema, pitajući se da li je svestan da me bez ikakve zadrške, možda po prvi put u sred bela dana, grli i češka u sred restorana. I priznajem, uživala sam. Ne zato što me češka iako ja jesam osoba koja voli da se mazi. Uživala sam u osećaju koji imala sam kada je po ko zna koji put, zagnjuren u moj vrat,  izgovorio: “Od septembra, otkad sam otišao, samo se ružne stvari dešavaju”.

Ne, nisam kučka kao što me upravo doživljavate. Nisam uživala u njegovoj nemoći, ni razočarenju. Uživala sam u činjenici da mu jebeno nedostajem. Da, stvari su bile loše jedino jer ja nisam bila tu. Sve ostalo je bilo na svom mestu. iVana mu je očigledno konačno kupila taj parfem za kojim je toliko patio. I počela je da se šminka. S vremena na vreme napravi i loknice. Zaboga, pa ja sam od nje konačno napravila ženu! Loše stilizovanu ženu, ali ipak – ženu. Nije više bila jednolična. Ni bezbojna. Imala je čak i cipelice sa pokušajem štikle. Doduše, niko joj još izgleda nije rekao da bi u svojoj karijeri trgovačkog putnika znatno brže napredovala da je imala suknjicu umesto pantalona na peglu, i da je iskoristila svoju mladost – jer budimo iskreni, sa 35 je u najboljim godinama – umesto što izigrava ozbiljnu poslovnu babu, ali… ima pomaka.

Zato se i nisam iznenadila kada mi nije prigovorio ništa za blog. Čak ni kad sam uzbuđeno pričala o tome kako će neke od priča postati monodrama u jednom vojvođanskom pozorištu, ni dok sam mu pokazivala brojke u kojima se jasno vidi 50 hiljada vas koji čitate, nije mi prigovorio. Bio je i on svestan nekih stvari. Bez obzira što nisam bila deo njegovog života u onoj količini kao nekada, uticala sam na taj život i dalje.

Ne onako kako se nadao nažalost.

“Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari” kažu. I eto, ostvarilo mu se.

Imao je kuću. Porodicu na okupu. Konačno napirlitanu, našminkanu ženu koja se sređuje i napokon nosi, pa, nazovimo to štiklama.

Jebiga, želje mu nisu bile baš precizne. Kad je tražio majku za svoju decu, nije precizirao da treba da bude dobra majka čak i kad javnost ne gleda. Kada je poželeo sebi sređenu ženu, napirlitanu, našminkanu, sa frizurom i u štiklama, nije se setio da za tako nešto treba imati stila i umeti izneti to. Kad je tražio ljubavnicu u krevetu, zaboravio je da mu treba žena koju voli da ne bi morao da misli na drugu kako bi mu se digao.

I sve nas na kraju stigne ono što poželimo. Mene je npr stigao jedan od 190+, sa plavim očima, koji je bukvalno pao sa neba! Čekam da počne da me obožava, ali… Nije daleko.

A njega… njega sad ubi što je pored mene koja sam bila spremna na sve, kako bi ostao u svojoj famoznoj zoni komfora, poželeo da nju pretvori u mene. I nikako da shvati iako je zaista jednostavno… Neko je veštica. A neko metla.

Od istog autora:

Leave a Reply