Prelomnica

prelomnica

“Dosta mi je svega, najradije bih menjao posao”, rekao je i tačno sam mogla da vidim kako mu para izlazi iz ušiju.

“Mic, znam da te sve nervira, ali… ni drugde nije bolje. Hajde, napravićemo zajedno plan i biće sve oke. Dobro?”, pokušala sam da spustim loptu, a znala sam da je u pravu. Zato sam i htela da mu dam još jednu perspektivu. “Hoćeš da zovnemo Vladu, da popijemo kafu i da ti kaže kako je njemu? Učiniće to za mene. Znaš da hoće. Evo možemo i odmah danas”.

– “Ne mogu danas, čuvam decu. iVana radi”, rekao je, slegnuo tužno ramenima i ja sam ga zagrlila. Osetila sam kako polako počinje da se raspada, a dan je tek počinjao. Morala sam da uradim nešto. Bio mi je previše bitan da bih dozvolila da ostatak dana provede neraspoložen i nesrećan.

“Dovedi ih na picu? Mi ćemo se slučajno zateći tamo. Osim ako ti nije frka da se ja srećem sa klinkama”, predložila sam i točkići u njegovoj glavi počeli su da rade.

“Ok, može. To je dobar plan. Svakako moram da spremam ručak, zašto onda prosto ne bih doveo klinke, nisam odavno”. Sve ostalo je u tom trenu bilo prećutno dogovoreno i ostalo je samo da se realizuje . “Hvala ti”, rekao je i njegove usne sa ukusom jutarnje kafe zaposele su moje.

***

– “B, ne znam kako da se ponašam sa decom. Mislim, sa decom znam, ali… Njegova deca B! To neću preživeti”, paničila sam dok je ona sklapala priču u svojoj glavi.

– “Ma iskuliraj, samo opušteno. Znaš sa decom, klinke će te zavoleti”, bila je trezvena, ali nije uspevala da me opusti. Tešilo me je samo to što će Vladimir biti sa nama, a on kao potpuno neutralna osoba koja ne zna ništa o Zlatku i meni… pa, on mi je bio spas. Ili sam bar mislila da će biti. U svakom slučaju, psihički pripreme su morale da počnu odmah. Stanje mog uma moralo je da bude u potpuno zen fazi kako klinke ne bi primetile stepen mog obožavanja. A obožavala sam ga, iskreno. Bio je sve što sam želela i ovaj susret koji nije čak ni razmotrio… pa, recimo da mi je govorio da ni njemu nije baš svejedno.

Zato sam, kad me je ostavio ispred zgrade, utisnula lagani poljubac na njegove usne i dok me je posmatrao sa blaženim osmehom na licu stisla njegove prste koji su i dalje počivali na mom kolenu. “Biće sve ok, videćeš. Uzimam psa i dolazim. Vidimo se za oko pola sata”, rekla sam i izašla iz auta.

***

Vlada i ja već smo pili kafu kada se automobil u vidu ĆoPavca srednjih godina zaustavio ispred picerije. Dve devojčice koje sam do tad samo na slikama videla sa obožavanjem su gledale u njega. Nisam ni sumnjala da je bio sjajan tata i te sekunde sam znala da sam bila u pravu. Bio je rođen da bude sjajan otac.

“Hej ti”, mahnula sam mu, a moj pas mu je prišao sa jednakim obožavanjem. Još onda kada je bio prvi put kod mene, a i kasnije, kada je pas išao sa mnom u zajednički stan, njih dvoje su ostvarili posebnu vezu. “Tata će da sedne sa ovim čikom”, rekao je, a ja sam se upoznala sa devojkama koristeći psa za prevazilaženje barijere. Starija me je podozrivo gledala, s mlađa, moja imenjakinja, odmah me je prihvatila. I da, za nepunih 15ak minuta, sve tri ostvarile smo sjajan odnos – imale smo samo nama poznata lažna imena, delile tajne, i ja sam uživala dok mazile su psa, a ja seckala picu, hranila mlađu koja mi se nije mrdala iz krila i češkala stariju – jer ona to voli, a mama ne voli da je češka. Imala sam prednost “domaćeg terena” i koristila sam je. Obilno sam je koristila.

Zato me nije ni začudilo kada su, pri samom rastanku, obe me zagrlile uz molbu da mami i tati dam broj telefona kako bi smo se uskoro ponovo družile. Obećala sam im lakirati noktiće, i istini za volju, uživala sam. Ne zato što su njegove. Zato što su sjajne. I zato što sam želela bar jednu takvu.

Bilo je vreme za promene. I verujem da je onaj momenat u kojem mi je tako ratoborna na početku starija stavila ruke oko vrata i rekla: “Teta Kalina, ja mislim da te volim” dok se On smeškao, a Vlada posmatrao i verovatno u glavi slagao kockice, bio presudan. Za sve.

Od istog autora:

Share This:

Leave a Reply

Or