Dan kada je Kale pristala na roze

nikad

Taj dan, odmah nakon posla, otpratio me je do našeg stana. Iako mi je taj stan postao stalno prebivalište i dalje sam ga doživljavala kao da je naš zajednički, a činilo se da ga ni Zlatko ne doživljava drugačije. Grlili smo se i razmenjivali nežnosti kada mi je prošaputao da sam obećala Lenki da ćemo se družiti i da je to danas. “Jesi li i dalje raspoložena? Želi da ti se pohvali medaljom sa plesa, ceo vikend samo o tebi priča”, rekao je i moje srce se ispunilo ljubavlju prema tom malom biću koje me je tako bezrezervno prihvatilo.

– “Naravno da sam raspoložena!”, rekla sam uz poljubac koji sam spustila na njegove usne, a zatim iskočila iz kreveta da se čim pre spremim. “Ne samo da znam da sam im obećala druženje, nego sam im obećala da smeju da mi odaberu dizajn za nokte i planiram to da ispunim! Krećemo za par minuta! Mene ostaviš kod B i onda dođete na kafu, može?”

“Hmm… iVana je danas kući, radila je jutros. Možda je i ona planirala nešto sa decom, mada iskreno sumnjam”, rekao je.

“Ok, šta kažeš na ovo: zakazaćemo ti masažu, devojke i ja ćemo se zabavljati, a ti imaš izgovor da pobegneš od kuće bez da lažeš?”

Nasmejao se. “Uvek imaš rešenje, zar ne?”

“Kad si ti u pitanju – uvek”, odgovorila sam i utonula u njegov zagrljaj. “Još samo tri minuta i krećemo”, izgovorila sam, a on je promrmljao: “Znaš da nikad nisu samo tri minuta, zar ne?” i gladno nastavio da zaposeda moje usne.

***

Nešto više od pola sata kasnije, u nadi da niko ne gleda, štipnuo me je za guzu u prepunom salonu i zahvalio mi se za masažu nestajući iza zavese. Devojke su bile opuštene te smo brbljale o plesu, noktima, bojama, smišljale nova lažna imena jer Barbi više nije IN, a i neka drugarica koja je išla sa Kale u obdanište bi isto tako da se zove. O da, trebala su nam lažna imena. Jer meni nije ni padalo na pamet da mama sluša o teta Kalini. Ako sam mogla da biram, onda sam glasala da se zovem drugačije. I uz tu zabavu, strpljivo smo čekale svoj red kod B.

A onda smo, uz tako dobro poznata mrmljanja zadovoljstva koja su dolazila iz zadnjeg dela salona od strane nama trima potpuno obožavanog čoveka, dočekale da budemo primljene kod “madam”.

Sa jednom devojčicom u krilu i drugom u stolici pored, ali sa glavom naslonjenom na moje rame, užasnuto sam razmišljala kako ću podneti predugački nokat ultra roze boje sa ogromnom trodimenzionalnom ružom, ali sam se smeškala. Duša mi se smeškala. Imala sam kraj sebe dva anđela koja su me prihvatala i koja su mi verovala i samo to je bilo bitno. Taj nokat, koliko god da je odudarao od mene same, bio je dokaz moje privrženosti njima i njihove meni. I niko u tom salonu nije mogao da se načudi koliko su deca mirna – a pričljiva, koliko su nasmejana – a ne previše glasna i potpuno pristojna, potpuno otvorenih srca – spremna da prime ljubav. Samo je trebao neko da im je pruži. I da, morala sam i sama da priznam da je Zlatko odradio sjajan posao sa njima.

Rekla sam mu to kad je izašao sa masaže, a onda me je častio kafom. Da, neću slagati ako kažem da me je u stvari time podmitio da nahranim klinke jer su dolazile kod mene – zalogaj po zalogaj.

Bili smo opušteni. Bili smo srećni. I ne, ni sekunde nisam želela sam da taj osećaj i ta energija koja nas je svo četvoro okruživala – prestane…

Od istog autora:

Share This:

www.pdf24.org    Send article as PDF   

Leave a Reply

Or