Trenutak odluke

Zlatko i ja smo nekako postigli prećutan dogovor da je četvrtak veče “naše veče” i šta god se dešavalo, imali smo ga samo za nas. Drugi dani bili su opcioni, nekad posle posla, nekad uveče, ali četvrtak je definitno bio rezervisan za noćna uživanja. Vrlo retko smo dolazili u situaciju da ga ne provedemo zajedno, te ni prethodna noć nije bila izuzetak.

A dan nakon četvrtka, u iščekivanju vikenda, išli smo na ručak i ljubili se gde god smo stigli. Svesno ili nesvesno, dešavalo se svake nedelje. Kao što sam navikla da ponedeljak bude tih, tako sam se navikla i na muljanja po istom tanjiru petkom, da mi secka palačinke na komadiće i da delimo bitter lemon. A onda, dezert nakon dezerta… prazan lift i ljubljenje, ljubljenje, ljubljenje.

Taj petak, dok mi je na viljušku kombinovao cezar salatu, rekla sam mu šta sam odlučila. “Odvešćeš me u naš stan danas. Ne idem kući”.

– “Do kad?”

– “Zauvek?”

– “To je to dakle…”

– “Da. To je to. Ne mogu više. Ne vredi…”, rekla sam i on je raširio svoje ruke kako bih se ušuškala u njegovom zagrljaju. Taj osećaj sigurnosti koji mi je pružao bio mi je preko potreban. Znala sam da je odluka koju sam donela bila neminovna i da će prelomni trenutak doći pre ili kasnije. Ipak, nikad se niko nije spremio za to, pa nisam ni ja.

– “Hej, bićeš ti dobro. Znamo oboje da hoćeš. Iskreno, u neku ruku ti se divim. Nemaju svi muda kao ti…” šaputao mi je u kosu i ja sam gutala suze u sebi. Značilo mi je više od bilo čega to što je u tako bitnom trenutku bio uz mene i što sam znala da mogu da se oslonim na njega, šta god da mi treba. Kao da mi je pročitao misli, pitao je “Treba li ti nešto novca? Nevezano za stan…”

Nije mi trebalo novca. On mi je trebao, a njega sam imala. Sve je dakle bilo tu gde treba da bude…

***

Da bi se ta računica pokazala kao tačna nije trebalo da prođe puno vremena. Kada smo krenuli kući, Zlatko mi je saopštio da ide sa mnom u stan. “Nemam puno vremena, možda pola sata, ali… moram da se uverim da si ok”. Na mom licu, nazirao se tračak osmeha, a onda sam potonula u sedište. Biću ok. Moram biti ok. Samo… kako preživeti vikend…? Nisam imala ništa od stvari sem seksi krpica koje su od ranije u stanu i odeće koju sam imala na sebi. Bez ijedne reči, dok smo od auta koračali ka našem stanu, Zlatko je shvatio i ogrnuo me svojom jaknom. “Uzmi, trebaće ti”, jednostavno je rekao i mene je obuzeo osećaj koji ni sama nisam mogla da definišem – bilo je to divljenje? Ljubav? Zahvalnost? Pomešane sreća i tuga? Privukao me je u zagrljaj i obavijena njegovom jaknom i mirisom njegovog tela, ja sam se istopila.

U stanu smo ležali i ljubili se. Mazio me je i ja sam svake sekunde znala da sam dobro odlučila. Nikad se nisam osećala tako. Nikad mi niko nije osluškivao disanje i reagovao u skladu sa mojim uzdasima.

 

Volela sam Zlatka.

I ovo je bio momenat kojeg sam se plašila, jer je tu trebalo da se pokaže voli li on mene.

 

Od istog autora:

Share This:

www.pdf24.org    Send article as PDF   

Leave a Reply

Or