1. april, a nije APRILILILILIIIII

Zahvalnica

Baš danas, od svih dana, imam potrebu da se zahvalim svima onima koji su na bilo koji način učestvovali u stvaranju ovog bloga.

Jednom Zlatku, bez kojeg ništa od svega ovoga ne bi bilo tako zabavno. Ni pisati, ni proživljavati. Istom onom kojem nije bitno mišljenje okoline, ali ipak nema muda da istupi javno.

Ljubavi, sledeći put kad budeš birao ljubavnicu… Biraj očima. Neka ti zaludi telo, a ne mozak. Jer povređena žena je jaka… A pametna i tvrdoglava, ona kojoj si se divio jer uvek kaže ono što misli – uradiće to i ovog puta. Više mi se ne diviš, zar ne?

Jednoj Ivani, koja mi je otvorila oči i naučila me da ne procenjujem ljude olako – to što izgledaju kao knjiški moljci i uspeli su da strast za životom odvedu u minus – ne znači da se neće probuditi jednog dana i pojebati se u četvorci samo kako bi vam zagorčali život. Dobro, dobro… Ne kažem da nije uživala. Sigurna sam da jeste. I ja joj želim puno sreće u svim narednim svingerskim poduhvatima. Živela sloboda! Možda se negde i sretnemo, ko zna 😉

Ps. Znaš da ti je jebao drugaricu zajedno sa njenim mužem, zar ne? I da i dalje piješ kafu sa njom i poveravaš joj se, dok ona klima glavom prisećajući se baš njega, u punom sjaju kako je zadovoljava… Naravno, to je samo moja ideja koja ne mora biti tačna… Opusti se. Možda ga ipak ne zamišlja. Ali da, jebao je.

Jednoj Biljani – bez koje ne bih imala svoju Brankicu takvu kakva jeste… I bez koje ne bih shvatila koliko dugo i kako daleko podmuklost može da ide. Nadam se da nećeš shvatiti uskoro da Ivana igra za sebe i da si i ti u zabludi ako misliš da je jednom čedna i smerna – uvek čedna i smerna. Sigurna sam da nisi o tome razmišljala kad si joj našla posao, zar ne?

Mojim prijateljima koji su čitali i davali sugestije, svim mamama koje su ispred vrtića i škole odmeravale Zlatka i dok je izvaljivao glupe fazone umesto njegovih očiju videle njegov kurac, Zlatkovim i Ivaninim prijateljima koji su me čačkali i davali mi dovoljno snage da nastavim da pišem…

Sandri&Cmilji kao nezaobilaznom dvojcu u mom životu, Aleksandri, Sneži i Magdaleni, svima onima koji su me slušali pažljivo, čitali još pažljivije i činili ovu priču stvarnom.

Jednom Lazaru, kojeg sam volela. Veoma. Jednom Vladimiru koji me vratio u život iako nikad toga neće biti svestan. I jednoj Itani – jer je tako sjajna žena, majka, ma kraljica.

Ne zaboravite, svi likovi i svi događaji su izmišljeni.

I ako ste se prepoznali u bilo kom, pričinjava vam se. Samo se opustite i uživajte u svom životu bez skandala. Jer zašto reći istinu, kada možemo da živimo u laži? 😉

 

hvala

Od istog autora:

Leave a Reply