Vampire Diaries

Ne znam zašto baš sad – ili znam, ali ću biti dobra i zadržati to za sebe – imam potrebu da napišem jedan zamalo-pa-putopis. Očekuj neočekivano ili tako nešto. A i, između istine i izazova, uvek biram da se oprobam u izazovu koji ima u sebi istinu. Za svaki slučaj… 🙂

Kada sam prvi put bacila pogled na kartu, pažnju su mi, kao i svakom matematičaru, privukli brojevi. 337.39. Bili su to brojevi kancelarija koje smo Zlatko i ja delili. Istovremeno, bili su to brojevi koji označavali su razdaljinu između grada u kojem živimo i grada u koji se putuje. Da… Ova priča mi je bila suđena od samog početka.

Činjenica da se grad nalazi na mestu koje ćete automatski povezati sa samim grofom, olakšava mi da se povežem sa njom. Možda zato što sigurna sam da me u ovom trenutku pojedini doživljavaju kao krvopiju. Ipak, Transilvanija i ušušuren skoro-pa-Mađarski grad nisu od mene napravili Eržebet. Krvava grofica koja se sladi krvlju nevinih previše je okrutna za mene. Nevine ne diram. A to me zaista čini jednim jako lošim vampirom…

I eto, umesto da kao propali vampir nastavim da budem čedna, smerna i slatka… da ispoštujem sopstvenu dobru volju što recimo, nisam nikome čestitala svetski Star Wars dan… A mogla sam… Ja se i dalje igram vampirskih dnevnika. Pa sad, kako bi mi Rumuni rekli : Drum bun! 🙂

Ukoliko ste se zaputili u ovaj deo Rumunije, nemojte se previše nadati da ćete naići na nekog iz Drakuline ture. Tričavih 260km osiguraće vam privatnost. Osim ako za ruku ne držite nekog koga ne treba. Verovatnoća da ćete sresti nekog poznatog raste ukoliko ste u neprimerenom društu. A kad si švaler – uvek si u neprimerenom društvu. Marfijev zakon je tako velika šteta za pojedince, zar ne? Mislim, za onaj deo u kojem vas otkriju. Biti švaler je zabavno. Do jednom.

Prednost istog zanimanja i sličnih, ako ne i istih radnih mesta, za švalerske veze svakako jesu silne konferencije i poslovni putevi na koje oboje idete. Svako “svojim poslom” naravno. Ne znam da li ste ikad razmišljali o tome koliko u stvari više vremena provodite sa ljudima sa kojima delite radni prostor nego sa onima koje imate kući? Ja jesam. I nekako, kad je posao u pitanju – uvek je lakše osloniti se na nekog ko razume o čemu pričaš, zar ne? To uglavnom nije onaj kod kuće, nažalost. Pogotovo ako je kod kuće neko ko nema ni najmanju dodirnu tačku sa onim čime se bavimo. A uz priču o poslu… tako je lako opustiti se i prepustiti se. Šetati uskim uličicama i ljubiti se nakon što je sav gnev sakupljan na poslu nestao. Tako je lako osetiti se dobro. I živo. I mic po mic, počinješ da lažeš i sebe i druge da tako treba. Da se tako opuštaš. Oslobađaš napetosti. Znam, prošla sam kroz to. I da, lagala sam. Nisam ponosna na to, ali jesam. Lagala sam o radnim subotama, konferencijama u našem gradu, susednom gradu, susednoj državi… Da, ostavljala sam auto ispred posla, “za slučaj da neko ko ne treba prođe”, davala svoj auto nekom drugom kako bih bila viđena daleko od mesta gde zaista jesam, bila na konferencijama dovoljno dugo da budem slikana, a onda se zadržavala u “gužvama u saobraćaju”, “zaboravljala” da uključim zvuk na telefonu, ali bih uvek “mislila na tog nekog posebnog, svakog trenutka”. I imala uvek onog nekog ko bi mogao potvrditi da sam baš tamo – gde nisam bila. Ili gde sam se zadržavala dovoljno dugo da pošaljem poruku sa lokacijom, a zatim produžavala dalje. Da, nisam imala muda da priznam da mi nije dobro u sopstvenoj koži te sam bežala. Za razliku od nekih, pobegla sam.

A ti neki, i dalje se koprcaju.

Elem, ne znam da li spomenuh, ali eto… jedna od konferencija ovih dana bila je baš u tom Transilvanijskom gradu poznatom po dobrom noćnom životu. Studentkinjama. Obrazovanim mladim Mađaricama koje se bave istom strukom, sasvim slučajno. Koje možda ne mogu da slušaju, ali sigurno znaju da ti potroše negativnu energiju sakupljenu u danima koji su prethodili. Ipak je trebalo sa osmehom na licu proslaviti taj bitan dan na koji su, pukom nesrećom, dvoje nevoljenih sklopili brak. A takve Grand Gestures zaslužuju Grand opuštanja, u nekom… Grand Hotelu recimo? Ili makar nekom koji je Gala… Ne mora u Italiji. I Rumunija je dovoljno dobra. Pogotovo ako si sa nekim ko će ti skrenuti misli sa sumorne svakodnevnice. Pa makar taj neko bio i lokalna devojka iz striptiz bara u podrumu hotela.

iVana, May the Force be With You.

I nemoj zaboraviti da koristiš kondome.

Erži

 

Od istog autora:

Leave a Reply