Slika

Da, da, da. Ja sam jaka, ja sam samostalna, ja sam nezavisna. Da, da, da, mogu sve. A možda ipak…

“Kako misliš još nisi zakačila sliku dođavola?”, pitala me je B, a ja sam slegla ramenima.

“Jebi ga”, bilo je sve što sam mogla da joj kažem. Nisam imala dobro opravdanje. “Sve čekam Zlatka, i on svaki put obeća… i ne uradi. Sad sam već malo prsla oko toga. Ima kući zid pun okačenih slika, nije da je nesposoban ili ne zna. Samo…”

– “Samo šta?“, nije odustajala i znala sam da je u pravu. “Uostalom, ludim već od te tvoje – neka se oseća sposobnim – filozofije. Ko ga jebe, odradi to sama“.

Verovatno je bila u pravu. Sad sam se već previše trudila da Zlatku pružim sve ono što nije imao kod kuće – pažnju, ljubav, osećaj korisnosti i zahvalnost nakon toga i imala “volim svog snažnog muškarca” stav. Nisam želela da budem Ona. Iskreno sam se iznervirala kada sam je videla da vuče stvari, a on da ležerno sedi u kolima i čeka nju sa 68 kesa. Ok, jesi ti samostalna, snažna žena koja može sve sama… ali daj ti frajeru malo izigravaj džentlmena, a ti teto prihvati pomoć i trepći mu najslađe. Ne, nije bilo šanse da postanem ona. I zato sam ga, nakon svake kupovine, vrbovala sa najdivnijim osmehom i “Molim te, pomozi mi oko ovoga”, a on se naravno odmah zatim, kao paun kočoperio svojom snagom i korisnošću dok je nosio namirnice iz prodavnice, nešto od pokućstva ili pak moje cipele koje smo zajedno birali. Ali ova slika… već je mesec dana stajala neokačena i izluđivala me. Počela sam već da se pitam jel to zato što ga drugi ne vide da je koristan, ili šta…

“Prošetala sam i kupila čekić i eksere”, obavestila sam ga narednog dana.

“Znala si?”

Iznervirala sam se u sekundi, priznajem. Ali sam nastavila da izigravam malu nesposobnjakovićku, svesna da sve više kipi od ljubomore i besa. “Nisam, zapravo. Pitala sam jednog momka da mi pomogne”.

“Aha, prodavac te je uputio”.

“Paaa, u stvari… jedan od kupaca. Bio je tako simpatičan i snažan, izgledao je kao neko ko ume sve. Prosto sam ga pitala za savet, pa smo zajedno odabrali. Obećao je da će mi pomoći ukoliko ne uspem da je okačim sama, tu blizu živi, kod nas je u komšiluku”, nehajno sam odgovorila nastavljajući da se smeškam i čekam svoju jutarnju kafu – jer sam bila nejaka da je skuvam sama.

“Okačiću ti to odmah danas. Nisam planirao da idem posle posla kući, ali, ako ti to baš znači… idemo. Nećemo čekati sutra”.

“I malo maženja?”, pitala sam.

“I malo maženja”, rekao je uz osmeh i poljubio me dok mi je pružao kafu.  “Postignem to pre bioskopa sa klinkama”.

Volela sam kad je naš stan zvao “kuća”. Da, ono kod nje se jeste zvalo “kuća kuća”, ali… nadala sam se ne zadugo još.

A to popodne, dočekala sam zadovoljna, zadovoljena i sa slikom na zidu. Mission accomplished, hvala lepo.

Od istog autora:

Leave a Reply