Varijanta

hands-in-hair
Sedim na ivici kreveta, a tvoji prsti upleteni su mi u kosu. Maziš me lagano i svaki tvoj pokret izaziva blagu jezu koja se razliva mojim telom i završava među preponama. Danas je dan kada si ti dominantan. Danas je dan kada ja sam tvoja.

Grizem usnu dok mi se dah ubrzava. Osetim kako mi se grudi napinju, kako mi se telo nesvesno izvija ka tebi i pritisak tvojih prstiju koji me vraćaju nazad. “Polako, pusti mene”, šapućeš, a ja mrzim svako slovo te rečenice dok izgaram sa svakom novom sekundom koja otkucava. Previše sam bila dominantna da bih sad bila potčinjena. Previše si bio potčinjen da sad ne bi iskoristio svaki trenutak svoje dominantnosti.

I sve što želim jeste da mi jezik klizi linijom tvog stomaka, da ti osetim ukus kože, miris tela i da ti se prepustim. Da budem tvoja. Da, tvoja želja za mnom u vidokrugu mi je, ali ne prepuštaš joj se još uvek i to me potpuno izluđuje. Tvoja izdržljivost uvek me je fascinirala, bilo da se radi o samokontroli i sputavanju da me uzmeš sad i odmah, bilo da se radi o bolu koji si spreman da trpiš zarad kasnijeg zadovoljstva. Ipak, sada mi ne prija. Jer te želim. Jer mi trebaš. A ti odlažeš. Dođavola, previše odlažeš i više mi nisu dovoljni prsti koji se igraju sa mojom kosom, ni dlanovi kojima kliziš niz moje rame, pa čak ni koleno kojim mi maziš butine. Želim tebe, a ti odlažeš. Želim te bez zadrške, želim te svakom svojom porom, svakim milimetrom svog tela, svakim uzdahom i svakim treptajem, celog.

* * *

Sat kasnije, dok ti ležim na ramenu, a moje telo se i dalje grči dok ti prsti klize niz moju kičmu, pitam se jesi li mi nagrada ili kazna. Nikad me niko nije doveo u taj stadijum ludila u kojem ne odgovaram za svoje postupke, a ne mogu da se branim ni punim mesecom, ni alkoholom, a pogotovo ne privremenim ludilom. Jer nije privremeno, a nisam ni pijana. Bar ne od alkohola. Jedina opijenost koju osećam je opijenost tvojim dodirima i uzdasima koje kao najveći narkoman tražim iz dana u dan sve više i više. Pitam se, gde ti je granica… A ti, kao da čitaš mi misli, gledaš me nežno, ližeš ivicu uha i gnjezdiš se u udolinu između mog vrata i ramena.

“Znaš da smo prerasli varijantu odavno, počeli smo ličiti na vezu baš baš”, čujem te kako izgovaraš.

Odlučujem da ti ne spomenem da me je tvoje rođeno dete pitalo da li sam tatina nova devojka, i uz osmeh ti kažem: “Jok, ostajemo varijanta, zabavnije je. Ne moramo da se nosimo sa svakodnevnim stvarima, samo da uživamo jedno u drugom” i ti mi odgovaraš sa osmehom.

“Dogovoreno”.

Ovo je bilo blizu. I ne, nije mi ni jednog trenutka palo na pamet da razmišljam niti da raspravljam o budućnosti. Bar dok u potpunosti ne definišem šta je to što ja zaista želim.

Od istog autora:

Share This:

www.pdf24.org    Send article as PDF   

Leave a Reply

Or