Intuicija ili nešto drugo?

stalking

“Ona žena nas posmatra”, rekao je i klimnuo glavom ka osobi koja je bila dijagonalno od nas.

Lica na koja mi je na bilo koji način skrenuta pažnja uglavnom uspevam da zapamtim. Njeno nisam. Jedino čega se sećam jeste da je bila – žena. Izuzetno neupadljiva žena koja ruča u istom restoranu kao i mi. Jedna od hiljadu takvih.

“Tripuješ se”, jednostavno sam rekla i nastavila da brljam po tanjiru. A onda je kao munja, misao prošla kroz moju glavi i tu se zaustavila. “Treba nešto da znam?”

“Ne, ne, ne, samo – čudna je. Mislim da nas prati”.

“Nas ne prati. Tebe – možda. Ja nemam kome da se pravdam, a čini mi se da si rekao da nemaš ni ti”, spomenula sam suptilno, aludirajući na trenutak kada sam mu ostavila za kačenu vizit kartu sa otiskom usana za brisače, a on je vozao danima uz komentar kako ga nije briga da li će ona videti – ili ne. “Nemam problem sa tim da vidi, i vreme je da vidi”, rekao je tad. Takve stvari recimo, vrlo dobro pamtim i da, umem da ih iskoristim kad dođe vreme… znao je to.

“Ne, ne, ne, sve je ok, samo mi nije prijatno”, prosto je zaključio i mi smo se posvetili Cezar salati, svako zadubljen u svoje misli.

Kraičkom oka posmatrala sam ženu koja lista novine i čačka telefon. Ne. I dalje mi tu nije bilo ništa sumnjivo. Žene jesu uspešne u multitaskingu, ali… ne. Nije izgledalo čak ni da obraća pažnju na nas. Izbacila sam to iz glave. Mali italijanski restoran iz kraja jeste bio naše mesto i naše utočište, ali je bio otvoren i za druge ljude. Uostalom, niko nije ni morao da nas prati da bi znao šta se tu dešava. Konobari su nam odavno prestali nuditi dva tanjira, zezali su se kako nam ne trebaju ni dva escajga, i otprilike smo samo kafu nakon ručka pili odvojeno jer nam se dešavalo da podelimo i sokić. Iz jedne čaše, naravno. Da ih je bilo ko pitao bilo šta, verovatno bi rekli da smo par bez imalo razmišljanja. Otkud oni znaju ko šta ima kući i kakve priče se prosipaju okolo. Naša dela govorila su sama za sebe. A dela su ono što se vrednuje.

Sećam se da je otišla pre nas jer je Zlatko konačno odahnuo i sa mirom iseckao palačinke koje smo naručili, a onda smo potpuno opušteno krenuli da brljamo po tanjiru, smejući se i zabavljajući se kao i uvek.

Zato i znam da ta žena nije bila ona koja nas je pratila. Jer snimak koji sam kasnije dobila, pokazivao je nas dvoje koji se cerekamo dok hranimo jedno drugo tim istim palačinkama.

Zlatkova intuicija govorila mu je da se nešto sprema, ali nije znao šta. Ja nisam ni znala da se išta sprema. A priznajem, njegovoj intuiciji nisam verovala. Previše puta zanemario je da iVana zna bilo šta jer mu je “intuicija tako govorila”. Tako da sam prosto – izignorisala.

Na sreću, ili na žalost. Još uvek nisam zaključila…

log

Od istog autora:

Share This:

www.pdf24.org    Send article as PDF   

Leave a Reply

Or